Stara je vest da ljudi uglavnom žele ono što ne mogu da imaju. Čini se da ljudi uvek jure ono što je nedostižno. Ako tako „jurimo“ neku osobu koja nas ne želi, to nas ne odbija. Naprotiv, njeno izmicanje čitamo kao da je ona bolja od nas i našem egu bi baš prijalo da je osvojimo.

„Previše dobro“ je samo dobro za nas. A ta zavera se javlja i u većini romantičnih filmova. Jedan lik se navukao na drugi lik koji je van njegove lige. Zatim sledi čitav niz dinamičnih akcija, spletki i divljenja. I tu nastane jedna opasna zvrčka-počinjemo da verujemo da su ljubav i privlačnost zasnovani na strahopoštovanju nekoga.

Ovde možda leži razlog zašto gubimo interesovanje ako neko pokazuje previše interesovanja za nas. Mi smo naučeni da se igramo jure, da ne dobijamo tako lako ono šta želimo. Mi u dubini duše potajno uživamo u usponima i padovima koji dolaze sa borbom koju ljubav nosi. To čini da se osećamo vrednim, čim se za nešto borimo znači da naši napori vrede.

Takođe, postoje i biološki razlozi. Privlače nas ljudi koje vidimo kao bolje od nas. Evolutivna je težnja da se stvori što bolje potomstvo. Na primitvnom nivou, pre će nas privlačiti ljudi koji izgledaju kao da su zdravi, jaki i lojalni, bez obzira da li želimo da se reprodukujemo ili ne. Podsvesno želimo gene koji će u kombinaciji sa našim stvoriti super dete. Dakle, ako nam se neko nudi na tacni u stanju smo da ga smatramo lošijim od nas.

Takođe, čini se da duboko u sebi svi osećamo da nismo dostojni ljubavi. Jedan naš deo je duboko nesiguran u spostvenu vrednost. Ako nas neko voli previše mislimo da nešto s njim nije u redu. Ako nas neko ne voli dovoljno, mislimo da možemo bolje. A ako se nekom ne dopadamo spremni smo da se odmah zaljubimo.

_{Izvor i autorsko pravo teksta i fotografije: citymagazine.rs}